Osnove interneta

Osnove Interneta (II4)

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Електронско пословање

Електронско пословање

           Електронско пословање (енгл. E-business) јесте вођење послова на Интернету, што не подразумева само куповину и продају, већ организацију пословања фирме у мрежном окружењу, организовање пословне комуникације према клијентима и бригу о клијентима.[1]

           Израз електронско пословање је први пут употребљен од стране америчке компаније IBM да би се означило пословање уз значајну примену савремене, електронске технологије. До тада се овај израз односио на пословање у сектору електронике. Под електронским пословањем подразумевамо обављање пословних процеса уз примену електронске технологије. Електронска технологија подразумева комбиновану употребу информационих технологија и телекомуникација. Ова врста технологије омогућава слање великог броја информација, на велике даљине у кратком временском периоду. То омогућава предузећу, које у свом пословању користи електронску технологију, да оствари значајне уштеде у трошковима пословања, ефикасније обавља своје задатке и, самим тим, буде конкурентније на тржишту.

            Данас е-пословање остварује експанзитиван раст. У досадашњем периоду е-пословање је доживело посебну експанзију у малопродаји, издаваштву и у финансијским услугама. Генерално посматрано, предност електронског у односу на традиционално пословање су везане за повећање квалитета, агилности, за додатне услуге са једне стране, и за снижење продајних цена, смањење времена изласка на тржиште, односно реализивање трансакција са друге стране. Такође се интезивира заједнички наступ на електронском тржишту везан за развој електронских партнерства.

Традиционално и електронско пословање

            Традиционално пословање засновано је на коришћењу структурираних папирних докумената у претходно дефинисаној и општеприхваћеној комуникацији између учесника у процесу пословања.

            Електронско пословање представља размену стандардизованих електронских порука у обављању разних послова у компанијамабанкама, управи, активностима грађана и у свим другим пословним трансакцијама.

Развој и облици електронског пословања

           Електронско пословање се појавило почетком 80-их година прошлог века, али је убрзан развој доживело последњих година, пре свега захваљујући Интернету.

           Електронско пословање подразумева обављање пословних процеса уз примену електронске технологије. Ова врста технологије омогућава слање великог броја информација на велике даљине у кратком временском периоду. То својство електронске технологије омогућава компанијама које у свом пословању користе ову врсту технологије да остваре значајне уштеде у трошковима пословања, ефикасније обаве своје задатке и буду конкурентније на тржишту.

           Електронско пословање има врло широко подручје утицаја и примене, па би основни облици били:

  • е-трговина (енгл. e-commerce) – представља пословну комуникацију и пренос добара и услуга (куповина и продаја)
  • е-банкарство (енгл. e-banking) – представља пословање на релацији банка-клијент
  • е-управа (енгл. e-government) – представља електронско пословање у управи или администрацији (државе, предузећа, итд.)[3]

 

Електронска трговина

            Електронска трговина (енгл. Electronic Commerce) или Е-трговина (енгл. e-Commerce) представља пословну комуникацију и пренос добара и услуга (куповина и продаја), преко мреже и компјутера, као и пренос капитала, кориштењем дигиталне комуникације. Укључује и остале пословне функције предузећа, као што су маркетинг, финансије, производња, продаја и административна функција, које су неопходне у процесу трговине. Оваквим начином дефинисања смо избегли честу грешку која подразумева поистовјећење електронске трговине са електронским пословањем. Е-трговина је ипак само мањи подскуп е-пословања, заједно са областима као што су електронско банкарство, мобилно пословање, виртуелне организације, електронске берзе, електронско пословање у јавној управи, итд.

Пословањем по принципима електронске трговине, Интернет пружа низ могућности за малопродају:

  • нису потребне скупе некретнине нити аранжирање излога
  • неопходно је минимално продајно особље
  • постоји могућност да се продаје купцима на било којем географском подручју
  • омогућена је тренутна комуникација
  • презентује се интерактивни мултимедијални каталог који може да пружи онолико информација колико купац жели (без скупих класичних каталога и поштанских трошкова)
  • веома брзо се може вршити прилагођавање за промене у продајним ценама и нивоу залиха
  • велика је могућност адаптације захтевима купаца

С друге стране јављају се и одређени проблеми у продаји преко Интернета:

  • многи потенцијални купци још увек не користе Интернет
  • многи немају брзе везе
  • куповина преко Интернета захтева велику дозу поверења (са обе стране)
  • угрожена приватност: лична (проактивни маркетинг, cookies), финансијска (злоупотреба картица)
  • проблем стварног постојања продавца на Интернету
  • безбедност обављања трансакције

Неопходно је навести и сет основних ствари које сајбер трговце чине успешним:

  • попусти
  • супер селекција: богата понуда
  • посебне услуге: подсећање на важне датуме, постпродајне услуге, …
  • комфор: из фотеље, нон-стоп, месецима унапред
  • брза испорука
  • забава: видео игре, шале
  • концепт додатне вредности (енгл. added value)

 

             Поред тога, можемо рећи да је куповина и продаја информација, производа и услуга путем рачунарске мреже и подршка за било коју врсту пословних трансакцијапутем дигиталне инфраструктуре – дигитално омогућене комерцијалне трансакције између организација (енгл. B2B), организација и појединаца (енгл. B2C), појединаца (енгл. C2C), организација и владиних агенција(енгл. B2G), владиних агенција(енгл. G2G) итд.

 

B2B

         Интерорганизациони информациони систем у којем компанија управља трансакцијама унутар њеног сопственог вредносног ланца или са другим компанијама иорганизацијама. B2B (енгл. Business-to-consumer) се понекад назива B2E (енгл. business-to-employee) када је фокусиран на управљање активностима унутарорганизације.

          Учесници у овом типу е-трговине су организације и пословни системи. Почетак B2B пословања везује се за појаву првих EDI (енгл. electronic data interchange) система. Елиминишу се бројни недостаци комуникације класичним средствима (губљење докумената, оштећење у преносу, грешке у прекуцавању текста итд.).

           Представља најважнији облик е-трговине, трансакцијама на овом тржишту остварује се између 80-85% укупних прихода од е-трговине на Интернету.

B2C

           Продавци су организације, а купци су појединци (енгл. Business-to-consumer). Углавном се односи на малопродајне трансакције између компанија и индивидуалних потрошача. Један од успешних примера је Amazon.com, основан 1994. године, који представља типичан пример компаније која се бави овим пословањем. Његов невероватан успон – 20 милиона корисника у више од 160 земаља је купило 2000. године робу у вредности од 2,8 милијарди $.

           Овај пословни модел ослања се на способност Интернета да преноси огромну количину информација брзо и ефикасно. Представља најјаснији аспект е-трговине из корисничке перспективе.

C2C

            Потрошачи директно продају робу или нуде услуге другим потрошачима (енгл. Consumer-to-consumer). Најпознатији пример је веб-сајт eBay.com. Неки аукцијски сајтови нуде могућност C-C електронске трговине тј. омогућавају корисницима да понуде робу на on-line аукцијама. Овај облик трансакција подразумева учешће и треће стране у трговини. Трећа страна може бити неки аукцијски сајт: eBay, Gnutella, Monsters, Owners.com итд.

             Посебан облик C-C трансакција представљају трансакције у енгл. eer-to-peer комуникацији без посредника. (торент програми)

Предности електронског пословања

       Електронско пословање има следеће предности:

  • смањење трошкова пословања и то превасходно везане за израду папирних докумената,
  • смањење грешака, поготову где је тачност информација од значаја,
  • уштеда времена, посебно у преносу информација,
  • смањење обима људског рада,
  • приступачност и разменљивост информација.[4]

Оставите коментар

Објављено под Материјал за ученике

Базе података

Ово је материјал за ученике I3

БАЗЕ ПОДАТАКА

 

 

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Програмирање: анализа „корак по корак“

                     Програмирање је донекле слично енигматици, али за разлику од енигматике која је само забава, оно има конкретан резултат, а то је програм који може да буде  користан и употребљив.  Заједничко је решавање проблема које захтева мисаоно ангажовање (напор).  Проблеми су различити, врло често има више „путева“ да се дође до решења, али суштина је у томе,  да се то не може радити рутински  (писати програм а мислити на нешто другао),  већ наш мозак мора све време бити усредсређен на проблем који решавамо.   И као што има много људи који не воле енигматику,  исто тако није изненађујуће, што је програмирање за већину ученика, барем у старту, незанимљиво и одбојно.  Само мали број ученика при првом сусрету са алгоритмом и програмом  ће закључити да је то нешто итнересантно и изазовно.   Познајем међутим, и неке људе који су након превазилажења тe почетнe одбојности према програмирању,  открили све „добре стране“ ове дисциплине и касније постали успешни  програмери.

                     Током вишегодишњег рада са ученицима машинске струке на програмирању у BASIC -у (у првом разреду) и TURBO C-у ( у трећем) настојао сам да пронађем неке другачије (алтернативне) начине за објашњавање и разумевање суштине програмирања. Метода о којој је овде реч свакако није мој „изум“, јер претпостављам да је користе и моје колеге у пракси, а мене су неке ситуације у прошлости подстакле  да то чиним. Десетак година раније, када бих од ученика тражио да  у виду домаћег задатка реше наки проблем и напишу програм, врло често сам добијао одговор да то не могу да учине, јер немају рачунар код куће.  Ситуација са рачунарима се променила на боље, па је сада све мање таквих одговора, али то ме је натерало да покушам да објасним ученицима, да је програмирање могуће и без рачунара.   Моја сугестија је била следећа: анализирајте проблем, нацртајте алгоритам и затим напишите програм на папиру. А да проверите да ли сте добро написали и да ли програм ради – за то вам не треба рачунар. Покушајте да анализирате програм „корак по корак“, онако како то иначе ради процесор приликом извршавања наредби.  Током анализе појавиће се логичке грешке, па ћете морати нешто да мењате у току програма, а уочићете вероватно и синтаксне, ако сте их направили. Кад све то исправите, на крају ћете бити сигурни да ће ваш програм радити и кад га „пустите“ на рачунару.

                 Ова анализа „корак по корак“ се показала ефикасном и делотворном за разумевање рада програма, а такође и за поуздану проверу да ли је ученик схватио како одређене наредбе (део програма или цео програм) функционишу, или учи напамет, не покушава да реши проблем,  већ ређа наредбе без размишљања – „по сећању“.  Зато се у контролним вежбама које понекад практикујем као провере степена усвојености знања, обавезно нађе бар једно питање типа:  Шта ће се појавити на екрану као резултат извршења следеће програмске целине?  Затим следи програм или део програма који треба анализирати корак по корак.  Да илуструјем како то изгледа ево једног примера:

              Шта ће се појавити на монитору када се изврши следећа програмска целина у BASIC-у:

                10  S=0

                20  FOR   I = 1  TO   5

                30  S = S+I^2

                40  NEXT   I

                50  PRINT S

Анализа:

10  S = 0 , прелазимо на 20

20    бројач циклуса I узима почетну вредност:  I = 1, прелазимо на 30

30     S = 0 + 12 = 1  ( Нова вредност S = претходна вредност S + бројач2 ) , прелазимо на 40

40  NEXT I (следеће I ) нас враћа на ред  20

20   бројач узима другу вредност:  I = 2 , прелазимо на 30

30    S = 1 + 22 = 5  , прелазимо на 40

40  NEXT I (следеће I ) нас враћа на ред 20

20    бројач узима трећу вредност:  I = 3 , прелазимо на 30

30    S = 5 + 32 = 14 , прелазимо на 40

40  NEXT I (следеће I ) нас враћа на ред 20

20   бројач узима четврту вредност:  I = 4, прелазимо на 30

30    S = 14 + 42 = 30 , прелазимо на 40

40  NEXT I (следеће I ) нас враћа на ред 20

20   бројач узима пету вредност:  I = 5, прелазимо на 30

30    S = 30 + 52  = 55 , прелазимо на 40

40  NEXT I  (следеће I – не постоји ),  јер је бројач у претходном  кораку узео последњу вредност па

прелазимо на 50

50   PRINT S  (штампај S)        55

Решење:   на екрану ће се појавити број  55

Оставите коментар

Објављено под Uncategorized

Питања за први тест

Питања за први тест

Оставите коментар

Објављено под Материјал за ученике

Програмски циклус

Рачунари и програмирање ( BASIC )   MTKK   I разред

 Програмски циклус (петља) 

              Веома често се у програмирању јавља потреба да се једна наредба (или више наредби) у програму изврши више пута.  Ако „више пута“ значи неколико стотина, или неколико хиљада пута, онда постаје бесмислено да наредбу напишемо онолико пута, колико пута желимо да се изврши. У свим програмским језицима постоји елегантније и краће решење за овај проблем. Он се превазилази креирањем тзв. програмског циклуса или програмске петље.  Програмски циклус је дакле, део програма који омогућује,  извршење једне наредбе (или више наредби) више пута!

            У BASIC -у смо већ креирали програмски циклус! Подсетићу вас. Користили смо  IF  наредбу и наредбу безусловног скока  GO TO.  Ево примера програма који штампа све природне бројеве од 1 до 100:

       10  CLS

       20  I = 1

       30  IF  I >100  THEN GO TO   70                                                                                                         

       40  PRINT  I

       50  I  =  I + 1

       60  GO TO 30

       70  END                                                                                                           

Наредба  PRINT  I  се у овом програму понавља 100 пута,  и то је омогућено помоћу услова

( IF  I > 100) и наредбе безусловног скока  GO TO.

            Програмски циклус у BASIC-у се назива   FOR NEXT   циклус, јер се  помоћу ове две наредбе

гради програмска рутина која обезбеђује понављање наредби које се налазе између њих (у “телу“ циклуса).

FOR – NEXT циклус има следећу структуру:

        FOR   I = 1     TO     N     преводимо:   За     I = 1   до     N

Наредбе које се                                                 Наредбе које се

понављају                                                             понављају

      NEXT   I                         преводимо:     следеће  I

Ево како ће изгледати програм за штампање првих сто природних бројева са FOR – NEXT циклусом:

                             10  CLS

                             20   FOR  I = 1  TO  100

                             30   PRINT  I

                             40   NEXT  I

                             50   END

 

            Наредба NEXT I повећава вредност бројача за 1, наредба PRINT I се извршава за сваку нову вредност бројача, а циклус се завршава онда кад вредност бројача  премаши задату максималну вредност (у овом случају 100).

            Ако желимо да нам програм одштампа само парне бројеве од 2 до 100 , за почетну вредност бројача узећемо 2, и  на крају наредбе FOR додаћемо  STEP  2  (корак 2) чиме смо одредили за колико се повећава вредност бројача:

                             10  CLS

                             20   FOR  I = 2 TO  100   STEP 2

                             30  PRINT  I

                             40  NEXT  I

                             50  END

Шта би у овом програму требало изменити да  би нам одштампао непарне бројеве од 1 до 99?

А ево како ће програм изгледати ако желимо да бројеви буду одштампани обрнутим редом: од 100 до 1:

                            10  CLS

                            20  FOR  I = 100 TO  1  STEP -1

                            30  PRINT  I

                            40  NEXT I    

                            50  END

Оставите коментар

Објављено под Програмирање BASIC

Обрада слика на рачунару

Наставни мтеријал:    О Б Р А Д А  С Л И К А  Н А  Р А Ч У Н А Р У

                                                          Дигитална фотографија

         Дигитална фотографија, за разлику од класичне, не користи филм већ слику „види“ преко електронског сензора као скуп бројчаних података. То омогућава спремање и уређивање слика на рачунару. Данас су дигитални фотоапарати продаванији од класичних, а највероватније ће их потпуно заменити. Осим снимања фотографија, они често омогућавају и снимање видеа и звука. Развој технологије је омогућио спајање више различитих уређаја у један, те су данас дигитални фотоапарати врло често саставни део мобилних телефона.

            Сензор и снимање

                Величине сензора.

           Слика настаје помоћу електронског сензора. Кад светлост падне на сензор (претходно прошавши кроз објектив, као код класичне фотографије), ћелије сензора претварају спектралне састојке светлости у бројчане вредности, које се затим снимају у облику фајла који се из апарата може пренети на штампање или даљу обраду. У зависности од могућности апарата и жеље сниматеља, на картицу се слика може снимити у сировом формату (RAW – пандан класичном негативу) или у суженом RGB (Red, Blue, Green) простору (jpeg, tif, bmp компримовани формати). RAW формат је погодан за даљу обраду у графичким програмима, јер у себи  чува више информација, али су овакве датотеке веће. Данас су у употреби два типа сензора:   CCD    и    CMOS

            Величина слике и пиксели

              Ако пођемо од  чињенице да се фотографија (и класична и дигитална) састоји од великог броја тачака (у боји или црно-белих), јасно је да ће квалитет фотографије бити сразмеран броју ових тачака, које се код дигиталне фотографије називају пиксели.

            Пиксел поседује одређене атрибуте као што су:   положај (у коорд. систему), боју и осветљај.  Број пиксела од којих се састоји  фотографија или било која слика у дигиталној форми, назива се  резолуција, и означава се бројем  колона и редова  у чијем  пресеку се налазе елементи слике-пиксели. Понегд е ћете наћи да се  резолуција изражава у броју тачака по инчу:   dpi  ( dot  per  inch ).

             Број пиксела у слици (N) једнак је производу броја пиксела у ширини и висини. Рецимо ако сликамо на резолуцији 1600 × 1200, добићемо слику величине 1.920.000 пиксела (1.92 Мегапикслеа). Код  SLR  камера је однос  пиксела ширина:висина 4:3, што зависи од сензора.

             Сваки пиксел слике чува се у меморији посебно и придружује му се један, два, три или четири бајта, у зависности од тога са колико боја се ради. Ако је пикселу придружен само један бајт, њиме може да се представи само 256 боја (28=256).  Ако су пикселу придружена два бајта (High Color – 16 бита),  њиме може да се предстви  65536 (216) боја. Ако су пикселу придружена три бајта ( True Color – 24 бита ), њиме може да се представи приближно  16,7 милиона боја  (224).  Ако су пикселу придружена четири бајта  (True Color – 32 бита),  њиме може да се представи приближно 4,3 милијарде боја  (232).    Оваква представа слике у меморији назива се битмапа.  Меморијски простор (у бајтовима) који једна слика заузима у меморији, добија се када се укупан број пиксела  слике помножи са бројем бајта по пикселу.

          С обзиром да свако повећање резолуције или величине слике значајно повећава потребан меморијски простор за њено памћење и чување, развијени су разни поступци за тзв. компримовани запис слика (различити формати), који штеде меморијски простор приликом памћења слика, са или без губитака на квалитету.

            Мане и предности дигиталне фотографије

            Предности

       Дигитални фотоапарати омогућавају преглед снимака на лицу места (без развијања), што значи да фотограф може лако уочити грешке код снимања и исправити их док још није прекасно. Пошто се слике могу и брисати, може се снимати много узастопних слика с малим разликама, избрисати лоше и сачувати само успеле. Код класичних фотоапарата то би било прескупо. Можете и одабрати само неке фотографије које ћете одштампати на папир (ако их уопште желите штампати). Ако имате рачунар са штампачем, није потребно фотографије носити у фото-студио – оне се могу одштампати и код куће. Такође, фотографије се на рачунару могу и обрадити и побољшати (нпр. пооштрити, контролисати контраст, јачину светлости, интензитет боје…).

             На једну меморијску картицу могуће је снимити хиљаде фотографија (зависно од капацитета  картице и квалитета слике), док се на један филм може снимити око 36 фотографија највише, под условом да је реч о куповном паковању филма, јер постоје филмови на метар, које сами можете да убаците у касетицу предвиђену за то и упакујете много више од стандардних 36 снимака.

              Врло корисна чињеница код дигиталних фотоапарата је та да они бележе додатне податке о фотографији уз саму слику (нпр. употреба блица, експозиција, бленда, ISO осјетљивост, вријеме фотографисања, датум, модел фотоапарата…). То је корисно код организације фотографија на рачунару или код додатне анализе снимака. Неки класични апарати такође омогућавају бележење датума или времена фотографисања, али тај податак се исписује на саму слику. Фотографија се може копирати безброј пута без нарушавања квалитета.

           Мане

          Дигитални апарати брзо троше батерију, па је потребно или често пунити батерију или често куповати нове батерије.

           Филмови великих ISO осетљивости дају мање зрнату слику него дигитални сензори исте осетљивости (мада се и то мења и зависи од квалитета ДФА). Такође, постоје типови филмова за које нема еквивалент код дигиталних фотоапарата (нпр. филм за инфра црвену свјетлост). Затим, филмови имају много већу резолуцију од дигиталних фотоапарата. Процијењене еквивалентне вриједности су:

           35мм филм ~ 19 мегапиксела

           120 филм ~ 69 мегапиксела

            велики формат ~ 1135 мегапиксела

       За поређење, модерни компактни дигитални фотоапарати имају 4-7 мегапиксела, професионални дигитални SLP апарати 6-17 мегапиксела, а екстремни и врло скупи дигитални апарати имају до 297 мегапиксела. (узмите у обзир да је немогуће прецизно упоредити филм и дигиталну слику).

              Слике на филму су поуздане за документацију. Могу се лако спремити у ормар док су дигиталне слике изгубљене у случају квара хард диска. Такође, на филму се лако и поуздано могу уочити све накнадне промене док не постоји софтвер који може открити шта је (ако је ишта) промењено на дигиталној слици.

            Графичке јединице

                Приликом рада са сликама разликују се две врсте графичких јединица

  •  Јединице за уношење слика у рачунар (скенер, дигитални фотоапарат, камера) и
  • Јединице за приказивање слика унетих у рачунар, на екрану или штампање на папиру

             (монитори и разне врсте штампача)

           Скенер (scanner)

                        

               Скенер је улазни уређај намењен за пеношење слика и цртежа са папира у рачунар.

           Принцип рада скенера се заснива на претварању на претварњу светла одбијеног од слике у електричне величине. Слика која треба да се унесе у рачунар дели се на тачке, при чему се свака тачка осветљава из уграђеног извора светлости. Светлост одбијена од слике усмерава се на сензор који је претвара у ел. струју.Интензитет струје је пропорционалан јачини светлости, а свакој тачки на слици одговара један пиксел. Што има више тачака по јединици слике (резолуција скенера) , то је слика верније пренесена. Приликом претварања слике у електричне величине за сваку течку се памте три компоненте боје: црвена (R-red), зелена (G-green) и плава (B-blue) чија комбианција дефинише боју сваке тачке.

       Савремени скенери се са рачунаром повезују каблом, преко USB порта. За рад скенера развијен је стандардни софтвер (1992.год.) који се назива TWAIN driver, кога можете активирати самостално, или га “позвати“ из неког апликативног програма као што је WORD.  Углавном је пракса да драјвер за рад скенера добијате уз скенер приликом куповине, на CD-у.  Последње верзије оперативног система Windows садрже  скоро све софтверске алате за обраду слика, па скенирање слике можемо обавити и из оперативног система.

 

                Медијуми за памћење слика

              Слике памтимо на HARD диску или на измењивим медијумима ( CD или DVD )на рачунару, а уређаји као дигитални фотоапарат или камера користе разне врсте меморијских картица ( Micro SD, Trans Flash, Compact Flash,  Smart Media, Multimedia Card,  Memory Stick, Microdrive …)

                            

           Задатак:  Извршити скенирања слика по избору, из оперативног система и коришћењем драјвера, и запамтити их у за то овореном каталогу.

Формат дигиталнних фотографија: RAW, JPG, JPEG, TIFF…

             Многи од нас су се често питали који од формата дигиталног записа треба да употребе за фотографије које снимамо или када фотографије обрађујемо на рачунару – RAW, JPEG или неки трећи? То највише зависи од намене фотографије коју треба обрадити и меморисати. Сама величина фотографије (резолуција у којој се снима) такође је фактор који утиче на избор формата записа, као и величина меморијске картице којом тренутно располажемо, затим максимална резолуција сензора у фотоапарату и многи  други параметри. ако нисте сигурни у ком формату да снимате фотографије, ево прегледа основних формата записа фотографија и онога шта они пружају.

RAW формат записа фотографије, је формат у којем фотоапарат бележи све податке које је забележио и сам дигитални сензор фотоапарата (RAW значи сиров, необрађен). Када вам је потребан највећи могући квалитет који може да забележи ваш фотоапарат,снимајте у RAW формату. Нема компресије па ни редукције квалитета слике.

BMP  (bitmap) Први и најзначајнији формат складиштења слика. Код њега је запамћен у датотеку сваки пиксел слике појединачно са одговарајућим бројем бактова. нема никакве компресије података, тако да су датотеке, чак и са сликама мале величине,врло велике.  Код овог формата нема губитка података о елементима слике.

JPEG (JPG) формат записа користите када обављате мања повећања, када су фотографије намењене за презентације или web странице, за гледање на монитору или телевизору, као и када је потребна брзинаи када сте ограничени „величином“ меморијске картице. Ово је такозвани  lossy формат, јер се приликом обраде смањује квалитет изворних података из сензора, и та промена квалитета је неповратан процес.

TIFF формат записа фофографије служи за приказ и штампу са високом дефиницијом боја. Неки дигитални фотоапаратиимају могућност обраде и записа у TIFF формату. TIFF формат представља стандард у графичкој индустрији. Највећа предност TIFF формата је што се, као и JPG, може користити на свим рачунарским платформама и у свим програмима за обраду фотографија.

GIF формат изводи компресију без губитка квалитета, тако што низ истих пиксела складишти као један симбол помножен са бројем његових понављања. При оваквој компресији нема губитка података. GIF формат је ограничен на палету од 256 боја,  што значи да без обзира колико боја слика садржи, овај број мора да се сведе на највише 256. Тако је смањен број података за памћење, па се добијају мање датотеке.

         Постоје и многи други формати записа дигиталних фотографија, али су последња три од наведених уобичајена код дигиталних фотоапарата. Траба напоменути и то,  да многи компактни фотоапарати немају могућност за чување слика у  RAW и TIFF формату, али већина њих има могућност избора квалитета и резолуције  JPEG формата.

Задатак:   Пронађите сами на интернету основне податке за формате PNG и MPEG и упоредите и х са напред наведеним форматима.

Оставите коментар

Објављено под Материјал за ученике